Зашто је битно успостављати границе у васпитавању?

Праћењем ученика и родитеља видим да често и све више, изостаје постављање граница нормaлног и очекиваног понашања у датим ситуацијама.

До поласка у школу већина родитеља ради на томе, са  поласком детета у школу попусти у истрајности или често васпитавају по моделу „све је дозвољено- дете ће знати шта је најбоље за њега“. Одговорно тврдим, познајући физиологију мозга, да дете неће знати шта је најбоље за њега до своје 22. године девојчице, а 25. године дечаци. Зато је неопходно да се активно користи родитељско право постављања јасних граница прихватљивог и очекиваног понашања нарочито у време од 6. разреда основне школе до 4. разреда средње школе- када је у току „други велики ремонт мозга сваког тинејџера“ и када су поново сви обрасци понашања које смо поставили до поласка у школу на тесту и проби одрживости, сврсисходности и прилагођавања пракси. У мозгу тинејџера формирају се начини реаговања на критичне ситуације и то по систему „Утабаних стаза које се користе“, тако да родитељи морају знати да су они ти који каналишу које ће се „стазе“ користити  и понашања учврстити понављањем а које ће због неупотребе тј. дисциплиновања „зарасти у коров“ и самим тим бити напуштене (обрасци понашања који ће ишчезнути и неће се више користити).

Мозак тинејџера:

По физиологији мозга деце узраста од 12 до 18 година, јасно се уочава да он трпи велике промене, и када се томе дода хормонална компонента, која нимало не заостаје у интензитету у том периоду, добија се један „врео лонац који крчка“.  Све оно што је успостављено као образац понашања до тада, сада је поново на проби. Ту је и наследни фактор и научена понашања која су тинејџери понели „учењем по моделу“ од својих родитеља: шта треба, а шта не, као и јасно уочавање шта подразумева која улога у животу (мајка, ћерка, сестра, другарица, супруга, снаха, отац, син, брат, муж, …) Можете им помоћи да се снађу,  у том хаосу у њима, тако што ћете их подсећати и стално враћати на границе, формирати критеријуме нормалног понашања у одређеним животним ситуацијама, стрпљиво и константно колико год је то могуће, по потреби постављене границе померати, кориговати.  Не треба заборавити чињеницу да млади у том узрасту потпуно другачије обрађују информације од нас одраслих, да речи (страшно, одвратно, очајно…) за њих немају исто значење, иако по  интензитету и учесталости не заостају у употреби . Млади брзо спознају како да тачно притисну „неуралгичне тачке“ код родитеља, зато опрез и „не губите главу“. Потребно их је слушати а не прислушкивати или селективно слушати, потребно их је пратити а не уходити и пустити да раде на своју руку… Морате помоћи мозгу да се развије, реорганизује и уобличи. То није лак и краткотрајан посао, не дозвољава сезонски рад или годишњи одмор. То подразумева одговорно родитељство.

Хаос око тебе- хаос у теби

Један од јасних сигнала да је дошло до промена, на које треба да обратите пажњу јесте неред у соби у којој живе. То недвосмислено потврђује старо педагошко правило. Родитељска улога није да „патолошки“ слажу неред који заправо није њихов- што су радили до поласка у школу, али ни да дозволе тотални хаос јер ће се млада особа у потпуности изгубити у њему. Успоставите правила која се морају поштовати, просторне и временске границе  када је неред у питању и јасно означите делове који су у њиховој надлежности. Старајте се мирно и постојано да се успостављена правила поштују, кажите шта нећете толерисати и где сте свесно учинили уступке. Колико год да вам се чини да не воле правила и да им се опиру, јасно је да су им иста неопходна као „хлеб наш насушни“. Младима је потребно да знају да постоји ред у свету око њих који још нису спремни да у потпуности сагледају и доживе. Признајте им да се плашите и од чега,  када сте уплашени. Јасна правила која се поштују у породици, помажу у таквим тренуцима.

Ријалити су постали наша свакодневица и тужна истина. Апсолутно се не слажем са чињеницом да постоји и један разлог зашто уопште постоје. Тако су учестали, тако распрострањени по каналима и тако гледани. Они опстају будећи и негујући код људи карактеристике које нису оно чему треба да тежимо у васпитању. Јавним приказивањем истичу се она понашања која заправо треба избегавати, преобликовати, не потхрањивати. Омогућавање да се вири у туђе животе, посматрањем људи док спавају, облаче се, затим истицање и популарисање вулгарних и некултурних људи, слушање како се међусобно вређају, псују… драстично је померило у негативном правцу меру права на лични простор сваког човека, меру приватности  коју свако заслужује. На овај начин се померају границе прихватљивог, нормалног понашања. Све то нам се дешава сваког дана, ријалити мењају свест агресивно и суптилно у исто време,  флуидну свест младих људи. Формирање граница дозвољеног понашања када су ријалити у питању,  више не постоји у васпитању или је померено у запећак? Последице тога доживљавамо сви, родитељи, наставници, вршњаци, али и држава!

Када дођу на разговор после упућивања од стране одељењских старешина, дежурних наставника, родитеља или на мој позив, ученици који олако користе насиље најчешће одговарају „Ми се тако шалимо“. Да ли заиста не разумеју озбиљност својих поступака и степен штете коју наносе другима и колико повређују друге чинећи: псовање, пљување, лупање по леђима, етикетирање, сплеткарење, оговарање на друштвеним мрежама…(сетите се дела о критеријумима нормалног). Неки од набројаних насилних поступака припадају  првом, а неки другом нивоу насиља о томе више знају и наставници и ученици, али као да понајмање желе да знају они на које се то највише и односи, починиоци насиља. Процес образовања у реалном школству је некако раздвојен од процеса васпитавања. Улогу наставника виде као бригу о наставном градиву и ништа више.

Питам: Да ли се стварно тако шалите? Да ли школа данас васпитава и у којој мери?

Да ли ће млади заправо знати где су границе прихватљивог, а где су тачно места где се те границе прелазе? У великој мери зависи од нас одраслих који се налазимо око њих и утичемо на креирање истих. Зато родитељи и наставници не „дремајте“, не тражите изговоре… него радите свој посао одмах и сада јер се васпитавање не дешава само од себе а пуно тога данас ради против вас.

Размислите:  Шта је по вама нормално понашање? Да ли се Ви тако понашате, а Ваше дете, а Ваши ученици?

Педагошка истина: Боље и пола сата дневно квалитетно проведеног времена са дететом него по цели дан у испразном животарењу.

Извор: Дауншајер Џ. и Гру Н.; Тинејџери на длану; Лагуна; 2015. година

Објављено од стране

Maja

Дипломирани педагог и професор разредне наставе

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *