Превенција зависности од интернета, видео игрица и коцкања

Интернет, игрице, коцка… уништавију мозак деци и младима

Мајка је купила свом шестогодишњем сину Ipad када је кренуо у први разред. Помислила је “Зашто му не би дозволила да покуша нешто ново за игру?” То је саопштла током терапеутске сесије коју je ималa. Његова школа је почела да користи овакве направе са све млађим и млађим разредима – и његова учитељица информатике је причала о добитима коришћења модерне технике и технологије- и због тога је пожелела да уради оно што је најбоље за њеног сина, који је волео да чита и игра кошарку.
Прво је почела да му дозвољава да игра игрице на Ipad -у које су биле едукативне. Кроз неко време, открио је Minecraft, за коју је учитељица информатике тврдила да је “као електронски Лего”. Присећајући се колико забаве је имала као дете док се играла са тим коцкицама, дозволила је да њен син игра Minecraft свако послеподне.
На почетку, је родитељима било веома драго што је дете нашло нешто што му прија. Дечак је изгледао врло заинтересован играјући креативну игру док је истраживао игру са коцкама. Није приметила да та игра и није баш као Лего, којег се сећала из детињства-ипак није морала да убија животиње и да тражи ретке минерале како би преживела и прешла на следећи ниво играјући њену вољену игру. Али је изгледао као да ужива играјући је а у школи су чак имали и клуб љубитеља игрице Minecraft, и колико би то могло бити лоше, питала се?
Ипак, није могла да порекне да је приметила промене код сина. Почео је да буде све више фокусиран на игрицу и да губи интересовање за спорт и читање, док је чак одбијао да иде на хор. Нека јутра се будио и причао како је у сновима виђао коцке, све се теже будио и бивао је успоренији.
Иако је то забринуло, мислила је да је њен син можда само проживљавао активну имагинацију и да је само маштао. Како се његово понашање све више погоршавало, покушала је да му одузме игрицу али је он имао нападе беса. Његови испади су били толико озбиљни да се предала, и даље рационализујући себи изнова и изнова да је то “едукативно”.
Онда, једне ноћи, је схватила да је нешто ту веома погрешно.
Ушла је у његову собу да га обиђе. Требао је да спава- и онда се толико уплашила…” морала је да га добро продрма како би га извукла из транса. Збуњена, није могла да разуме како је некада срећно и здраво дете могло да постане толико зависно од игрица и хрончно летаргично!
Ми знамо да су таблети, Ipad-ovi , паметни телефони и Xboksovi форма дигиталне дроге.
Постоји разлог зашто су технолошки најопрезнији родитељи технички дизајнери и инжењери. Стив Џобс је био изузетно против тога да се његова деца играју игрицама. Директори технолошке компаније Силицон Валлеy и инжењери су уписивали своју децу у Валдорфске и Монтессори школе, где не постоји присуство модерне технологије.
Оснивачи Google, Sergey Brin I Larry Page су ишли у Монтессори школе као деца, такође и креатор Амазона Jeff Bezos и оснивач Wikipedije Jimmy Wales
Многи родитељи интуитивно разумеју колики негативан утицај имају сјајни екрани на децу. Виде нападе беса и агресије када им се одузму направе и њихова лутајућа пажња постаје боља, као и концентрација када нису забављани од стране њигове хипер изазивајуће направе. Још горе, ми видимо децу којој је досадно, постају апатична, незаинтересована и невољна када су без својих направа.
Ми знамо да су таблети, телефони и игрице вид дигиталне дроге. Недавно истраживање и скенирање мозга је показало да они утичу на фронтални кортекс мозга – који контролише извршне функције, укључујући и контролу импулсивног понашања – на идентичан начин како то ради и КОКАИН. Технологија је хипер изизавач и појачава ниво хормона допамина- неуротрансмитер који чини да се осећамо добро и који је највише умешан у стварање зависности!!!
Овакви ефекти зависности су разлог зашто Dr. Peter Whybrow, директор неуронауке на универзитету UCLA, зове екране “електронски кокаин” а кинески истраживали их зову “дигитални хероин”. У суштини, Dr. Andrew Doan – који је истраживао зависност од игрица – назива видео игрице, коцкање и екране “дигиталне фармакее” (Грчки за дрогу).
Ово је истина – мозак деце, када играју на интернету БИЛО ШТА, изгледа као мозак на дрогама. Није ни чудо што је тешко када желимо да одвојимо дете од екрана и нађемо их узрујане када им је екран искључен. Стотине клиничких истраживања показује да екран повећава депресију, нервозу и агресију и може чак да води ка психотичности – која се појављује када онај који игра игрицу губи додир са реалношћу.
“Један грам превентиве је вредан као килограм лека” посебно је истинит када је у питању зависност од технологије. Када једном дете пређе границу праве зависности од технологије, третман може бити јако тежак. Лакше је лечити хероинске и зависника од мета, него изгубљене-у-матрикс-игрици или Facebook зависнике или неке друге социјалне мреже.
Тако је – мозак детета док игра на интернету изгледа као мозак који је на дрогама!!!
Осмогодишњаци и десетогодишњаци проводе 8 сати дневно користећи разне дигиталне медије, док тинејџери проводе 11 сати дневно испред екрана. Једно од троје деце користи таблете или паметне телефоне пре него што науче да говоре. У међувремену, у приручнику о “Интернет завистности” од Dr. Kimberly Young пише да 18% младих, узраста 19-25 година у Америци пати од технолошке зависности.
Једном када особа пређе преко границе и постане зависник од дроге, дигиталних направа или нечег другог, они морају ићи на детоксикацију пре него што било која терапија ступи на снагу, како би имала касније неког ефекта. Што се тиче технологије, детоксикација подразумева – нема компјутера, нема паметних мобилних уређаја, нема таблета. Екстремни технолошки детокс значи и нема телевизора.
Преписана количина времена у детоксикацији је 6 недеља; то је количина времена која је обично потребна хипер-пробуђеном нервном систему да се ресетује сам.
Али то није тако лако у друштву које је препуно екрана. Особа може да живи без алкохола и дроге; са технолошком зависношћу, дигитална искушења су свуда око нас.
Како да се понашамо а да не пређемо ту линију? Није лако.
Кључ је да спречите да се 4.- 5.- и 8. годишње дете «навуче» на екране. То значи – Лего уместо Minecraft; књиге уместо таблета; природа и спорт уместо ТВ. Пожељно је да им се не дају таблети и компјутери док бар не напуне 10 година (неки препоручују 12).
Одредите колика су ограничења на екране, колико времена може да се проведе (препорука је 15 мин. дневно). Једите вечеру са вашом породицом без електронских направа за столом – као што је Стив Јобс имао вечере без телефона и таблета са својом децом. Немојте постати жртва “Синдрома Ометаног Родитеља”-као што знамо из Социјалне теорије, “Мајмун види, мајмун ради”.
Потребно је искрено разговарати и прихватити зашто није добро да се дају таблети или да се играју игрице. Објаснити да нека деца и млади који воле да се играју са својим направама много, јако тешко престају да их играју и тешко се контролишу у количини времена које проводе играјући. Потребно је да разумете да ако се «навучете» да сте на интернету, играте игрице, коцкате се као и неки ваши другари, неки други делови ваших живота могу да трпе: Можда нећете желети да играте фудбал, кошарку… толико, да престанете да читате књиге тако често, да будете мање заинтересовани за разне пројекте и природу коју волите да изучавате и да прекинете социјални живот са својим правим пријатељима. Млади који желе могу из прве руке да виде промене које су настале код неких њихових пријтеља, као резултат велике количине времена који су проводили испред екрана.
Развојна психологија је утврдила да је за здравље деце и младих потребна социјална интеракција, дружење, развој креативности, игра и везаност за стваран, природан свет. Нажалост, импресиван и завистан свет екрана кочи тај развојни процес.
Такође знамо да је деци потребан излаз односно спас када се осећају усамљено, отуђено, без смисла и када им је досадно. Из тог разлога, решење је често да помогнемо деци да се повежу са смисленим реалним светом и животом и искуствима које могу да имају, са реалним људским односима. Ангажовано дете које има квалитетне односе унутар породице које је повезано са њеним члановима, има мање шансе да ће да побегне у дигитални свет свет фантазије. Чак иако дете има феноменалну подршку, љубав квалитетан живот, оно може да упадне у Матрикс када се једном веже за хипнотички екран осети те ефекте зависности. После свега, једно од 10 особа имају предиспозицију да постане зависник.
На крају, уклони се таблет, рачунар, лап топ… али је опоравак борба узбрдо са много препрека и неуспеха током тог пута.
Научите да користите компјутер на здравији начин, и направите баланс у свом животу: Играјте поново у тиму и дружите се са неколико блиских пријатеља у школи. Контролишите себе и знајте да зависништво може лако да се догоди у моментима слабости. Изнесите компјутер из спаваће собе, избаците употребу било какве технологије током вечере.
Једноставно, живите!

Извор: Зелена учионица

Како извести успешни јавни наступ

„Пола света се састоји од људи који имају шта да кажу а не могу, и друге половине  која нема ништа паметно да каже, али стално говори“ (Роберт Ли Фрос)

Првих 10-15 секунди су од пресудног значаја за успех јавног наступа. Први утисак аудиторијума је често одлучујући за то да ли ће слушаоци и гледаоци веровати оном ко говори. Јавни наступ треба да зрачи оптимизмом, срдачношћу, искреношћу, сигурношћу и самопоуздањем.

Публика стиче утисак о вама и вашем искуству на основу:

7% – Шта говорите

38%- Како то говорите

55% – Како изгледате док говорите

Свако наступање пред гледаоцима (публиком) од приредбе у вртићу (школи), преко полагања испита, до наступа пред многобројним аудиторијумом на јавним скуповима, конгресима… јесте јавни наступ.  Сматра се да ову „меку“ вештину треба да поседују све особе које желе успех у пословном свету.

Као и све вештине у животу и ова се може стећи вежбом. Приметила сам да ученици углавном „зазиру“ од јавних наступа, препуштају те активности „одабранима“ из одељења који су ништа друго у односу на њих, само чешће прихватали да буду изложени оваквим активностима. Јасно је да постоје савети о којима ћу писати у даљем тексту,  који воде успешним јавним наступима, али се заиста ова техника може успешно вежбати и навежбати ако сте мотивисани да је савладате. Свакако ће вашој несигурности допринети ако вас неко током излагања прекида, упада вам у реч, изражава неслагање или бурно реагује или сте у прошлости имали непријатно искуство на неком од ранијих јавних наступа. Природно је да се осећа блага нлагода. Ни највештији говорници нису потпуно равнодушни пред значајним јавним наступима.

Припрема је кључ успешног медијског наступа. Један од главних разлога лошег јавног наступа је управо слаба припрема.

Циљ и кључна порука су неминовни за ефектан јавни говор. Морате их одмах одредити и током целог излагања имати на уму циљ говора, како бисте ефикасно пренели поруку. Поруку треба обликовати тако да публика (слушаоци) могу лако да је упамте. Успешан јавни наступ је онај у коме је након његовог краја публика запамтила књучну поруку.

  1. Шта хоћу да кажем?
  2. Коме?
  3. На који начин?

Публика су ваши слушаоци, Неки вас слушају активно са циљем да разумеју поруку коју саопштавате, неки то раде пасивно, а неки су присутни из других разлога. Важно је да поред формулисања кључне поруке идентификујете публику. Ко су ти људи? Чиме се баве? Због чега су се окупили и зашто желе да вас чују? На који начин би ваша порука била најразумљивија за ту групу људи? Када одговорите на већину ових питања биће вам знатно лакше да уобличите мисао и јасније формулишетзе поруку коју желите да пренесете.

Избегавајте поштапалице (овај, онај, значи, мисли, ааа, …) Уместо поштапалице користите паузу у говору.

Нема ниједне довољно сложене ствари на свету која се не може објаснити на једноставан начин. Ако онај ко објашњава то не постиже два су разлога за то или незна материју коју објашњава довољно, или не жели то да уради из неког другог разлога. (у 30 секунди јавног наступа „спакује„ се око 75 речи!)

Немогуће је два пута одржати исти говор, иако су тема и садржај идентични.

Врсте говора:

  • Говор који треба да забави
  • Говор намењен да остави утисак и убеди публику
  • Говор који треба да покрене на акцију
  • Говор који информише публику
  • Говор који треба да едукује

Невербална комуникације је саставни део јавног наступа, то је такозвани „Говор тела“. У невербалну комуникацију убрајају се : контакт очима, израз лица, гестикулација, став тела, покрети… Све наведено веома утиче на формирање утиска о оном ко говори као и о ономе о чему та особа говори. Свако од нас се сећа неколицине говорника који су оставили позитиван или негативан утисак на нас само невербалном комуникациом (55% публике суди о говору на основу начина како изгледамо док говоримо)

Циљ јавног наступа је :

пренесе поруку, покрене на акцију, убеди публику, забави.

Док радите (јавни насуп) не мислите на критике, ако желите да победите трему.

Не покушавајте да импресионирате новцем и утицајем.

Размислите пре него што одговорите.

Други пут је касно за први утисак.

Реагујте професионално, а не лично.

Питање за наставнике: Да ли довољно често стављате ученике у позицију да јавно излажу своје мисли, ставове… па и наставно градиво.

Питањa за ученике: Колико често вас наставници стављају у позицију да образлажете, заступате одређено гледиште, свој став о некој теми, догађају, личности?  Да ли вас охрабрују, подржавају, усмеравају, изражавају неслагање, прекидају..?

Извори : БОШ

Како да напишете добар семинарски рад?

Семинарски рад је самостално дело студента/ученика у којем се под стручним вођством професора/ментора обрађује  тема која може бити задна или самостално одабрана. Рад који пишете не мора бити научно откриће, може бити примена одређене теорије или да буде резултат критичке анализе прочитаног текста/ова.

Циљ писања оваквог рада јесте заправо савладавање академског писања и излагања теме, са исправним навођењем извора које сте користили.

  1. Када одаберете или добијете одређену тему ваш професор/ментор би требало да вас упути на литературу коју ћете користитити, тачније коју ћете прочитати како бисте се што квалитетније информисали о теми.
  2. Када пронађете и ишчитате литературу правите „скицу“ рада- то је више прелиминарни садржај вашег будућег рада (наслови, поднаслови…) који носите професору на сагласност или евентуалне корекције структуре.
  3. Када професор да сугестије/одобри садржај/структуру наслова-целина, крећете са писањем,

Структура рада је следећа:

  • Насловна страна- је тачно одређене структуре
  • Садржај – нема редни број поглавља
  • Увод- може да има редни број поглавља и у њему објашњавате зашто се бавите одређеном темом и како намеравате да је истражите
  • Разрада ( целине и поднаслови, максимално 20 страница текста) –важно је да буду градирани смислено и по важности
  • Закључак- може да има редни број поглавља – у њему наводите до којих сте закључака дошли и дајете свој коментар закључака које сте извели
  • Прилози- обрасци упитника које сте користили, изводи докумената од значаја…
  • Литература (књиге, уџбеници, чланци, сајтови…)

Правила за писање су захтевнија целина. Могу изгледати у први мах као сувишно ситничарење али се недајте заварати. Желите ли да пишете семинарски или не? Избор је на Вама, као и за све у животу, желите ли да урадите започето или да тражите изговоре како започето небисте  урадили?

Када прочитате смернице изгледаће сложено, међутим ако радите поступно, што јесте једна од одлика озбиљног приступа раду, није превише тешко. Између осталог многи су ово прошли пре вас, што доказује да можете и ви. Када израдите свој први рад, осетићете задовољство постигнутим резултатом.

Извори: Банђур, В. (Mетодологија истраживања у образовно-васпитном раду- – практикум), УФ 2003.; http://uts.edu.rs/; Wikipedija; http://milepavlic.blogspot.rs/2013/04/kako-napisati-seminarski-rad.html

Прочитати прилоге:

  • За оне који храбро желе знањем да се пробијају кроз живот ево неких правила
  • Упутство и шаблон за матурски рад:

http://www.microsoft.co.yu/download/obrazovanje/pil/skole/obrasci/sablonzamaturskirad.

Да ли и у којој мери сматрате информације у тексту и прилозима корисним?

Sablon_za_maturski_rad

Uputstvo_za_maturski_rad

За оне који храбро желе знањем да се пробијају кроз живот ево неких смерница

 

Реч педагога

Поштовани ученици, пратећи вас кроз образовање у школи у којој сам са вама, као ваш педагог уочила сам да поједини професори/наставници од вас захтевају да се о некој теми/ проблему изразите тако што ћете израдити семинарски рад. Прегледом ваших радова које доносите својим професорима/менторима уочила сам велику разноликост у приступу, концепцији, структури радова. Приликом реализације радионица са ученицима 3. и 4. разреда разговарала сам са ученицима како бих сазнала да ли заправо знају које целине треба да садржи сваки семинарски рад. Овај текст је намењен вама како бих вам помогла да се сретнете са мање непознаница на факултетима за које се припремате, али је такође добра смерница и наставницима који од вас траже да се упознате и опробате са техником писања семинарских радова.  Лично мислим да стављање ученика у позицију да активно прикупљају информације, обрађују их, доносе закључке које потом  излажу јесте исправан пут до практичнo применљивих знања.