Превенција зависности од интернета, видео игрица и коцкања

Интернет, игрице, коцка… уништавију мозак деци и младима

Мајка је купила свом шестогодишњем сину Ipad када је кренуо у први разред. Помислила је “Зашто му не би дозволила да покуша нешто ново за игру?” То је саопштла током терапеутске сесије коју je ималa. Његова школа је почела да користи овакве направе са све млађим и млађим разредима – и његова учитељица информатике је причала о добитима коришћења модерне технике и технологије- и због тога је пожелела да уради оно што је најбоље за њеног сина, који је волео да чита и игра кошарку.
Прво је почела да му дозвољава да игра игрице на Ipad -у које су биле едукативне. Кроз неко време, открио је Minecraft, за коју је учитељица информатике тврдила да је “као електронски Лего”. Присећајући се колико забаве је имала као дете док се играла са тим коцкицама, дозволила је да њен син игра Minecraft свако послеподне.
На почетку, је родитељима било веома драго што је дете нашло нешто што му прија. Дечак је изгледао врло заинтересован играјући креативну игру док је истраживао игру са коцкама. Није приметила да та игра и није баш као Лего, којег се сећала из детињства-ипак није морала да убија животиње и да тражи ретке минерале како би преживела и прешла на следећи ниво играјући њену вољену игру. Али је изгледао као да ужива играјући је а у школи су чак имали и клуб љубитеља игрице Minecraft, и колико би то могло бити лоше, питала се?
Ипак, није могла да порекне да је приметила промене код сина. Почео је да буде све више фокусиран на игрицу и да губи интересовање за спорт и читање, док је чак одбијао да иде на хор. Нека јутра се будио и причао како је у сновима виђао коцке, све се теже будио и бивао је успоренији.
Иако је то забринуло, мислила је да је њен син можда само проживљавао активну имагинацију и да је само маштао. Како се његово понашање све више погоршавало, покушала је да му одузме игрицу али је он имао нападе беса. Његови испади су били толико озбиљни да се предала, и даље рационализујући себи изнова и изнова да је то “едукативно”.
Онда, једне ноћи, је схватила да је нешто ту веома погрешно.
Ушла је у његову собу да га обиђе. Требао је да спава- и онда се толико уплашила…” морала је да га добро продрма како би га извукла из транса. Збуњена, није могла да разуме како је некада срећно и здраво дете могло да постане толико зависно од игрица и хрончно летаргично!
Ми знамо да су таблети, Ipad-ovi , паметни телефони и Xboksovi форма дигиталне дроге.
Постоји разлог зашто су технолошки најопрезнији родитељи технички дизајнери и инжењери. Стив Џобс је био изузетно против тога да се његова деца играју игрицама. Директори технолошке компаније Силицон Валлеy и инжењери су уписивали своју децу у Валдорфске и Монтессори школе, где не постоји присуство модерне технологије.
Оснивачи Google, Sergey Brin I Larry Page су ишли у Монтессори школе као деца, такође и креатор Амазона Jeff Bezos и оснивач Wikipedije Jimmy Wales
Многи родитељи интуитивно разумеју колики негативан утицај имају сјајни екрани на децу. Виде нападе беса и агресије када им се одузму направе и њихова лутајућа пажња постаје боља, као и концентрација када нису забављани од стране њигове хипер изазивајуће направе. Још горе, ми видимо децу којој је досадно, постају апатична, незаинтересована и невољна када су без својих направа.
Ми знамо да су таблети, телефони и игрице вид дигиталне дроге. Недавно истраживање и скенирање мозга је показало да они утичу на фронтални кортекс мозга – који контролише извршне функције, укључујући и контролу импулсивног понашања – на идентичан начин како то ради и КОКАИН. Технологија је хипер изизавач и појачава ниво хормона допамина- неуротрансмитер који чини да се осећамо добро и који је највише умешан у стварање зависности!!!
Овакви ефекти зависности су разлог зашто Dr. Peter Whybrow, директор неуронауке на универзитету UCLA, зове екране “електронски кокаин” а кинески истраживали их зову “дигитални хероин”. У суштини, Dr. Andrew Doan – који је истраживао зависност од игрица – назива видео игрице, коцкање и екране “дигиталне фармакее” (Грчки за дрогу).
Ово је истина – мозак деце, када играју на интернету БИЛО ШТА, изгледа као мозак на дрогама. Није ни чудо што је тешко када желимо да одвојимо дете од екрана и нађемо их узрујане када им је екран искључен. Стотине клиничких истраживања показује да екран повећава депресију, нервозу и агресију и може чак да води ка психотичности – која се појављује када онај који игра игрицу губи додир са реалношћу.
“Један грам превентиве је вредан као килограм лека” посебно је истинит када је у питању зависност од технологије. Када једном дете пређе границу праве зависности од технологије, третман може бити јако тежак. Лакше је лечити хероинске и зависника од мета, него изгубљене-у-матрикс-игрици или Facebook зависнике или неке друге социјалне мреже.
Тако је – мозак детета док игра на интернету изгледа као мозак који је на дрогама!!!
Осмогодишњаци и десетогодишњаци проводе 8 сати дневно користећи разне дигиталне медије, док тинејџери проводе 11 сати дневно испред екрана. Једно од троје деце користи таблете или паметне телефоне пре него што науче да говоре. У међувремену, у приручнику о “Интернет завистности” од Dr. Kimberly Young пише да 18% младих, узраста 19-25 година у Америци пати од технолошке зависности.
Једном када особа пређе преко границе и постане зависник од дроге, дигиталних направа или нечег другог, они морају ићи на детоксикацију пре него што било која терапија ступи на снагу, како би имала касније неког ефекта. Што се тиче технологије, детоксикација подразумева – нема компјутера, нема паметних мобилних уређаја, нема таблета. Екстремни технолошки детокс значи и нема телевизора.
Преписана количина времена у детоксикацији је 6 недеља; то је количина времена која је обично потребна хипер-пробуђеном нервном систему да се ресетује сам.
Али то није тако лако у друштву које је препуно екрана. Особа може да живи без алкохола и дроге; са технолошком зависношћу, дигитална искушења су свуда око нас.
Како да се понашамо а да не пређемо ту линију? Није лако.
Кључ је да спречите да се 4.- 5.- и 8. годишње дете «навуче» на екране. То значи – Лего уместо Minecraft; књиге уместо таблета; природа и спорт уместо ТВ. Пожељно је да им се не дају таблети и компјутери док бар не напуне 10 година (неки препоручују 12).
Одредите колика су ограничења на екране, колико времена може да се проведе (препорука је 15 мин. дневно). Једите вечеру са вашом породицом без електронских направа за столом – као што је Стив Јобс имао вечере без телефона и таблета са својом децом. Немојте постати жртва “Синдрома Ометаног Родитеља”-као што знамо из Социјалне теорије, “Мајмун види, мајмун ради”.
Потребно је искрено разговарати и прихватити зашто није добро да се дају таблети или да се играју игрице. Објаснити да нека деца и млади који воле да се играју са својим направама много, јако тешко престају да их играју и тешко се контролишу у количини времена које проводе играјући. Потребно је да разумете да ако се «навучете» да сте на интернету, играте игрице, коцкате се као и неки ваши другари, неки други делови ваших живота могу да трпе: Можда нећете желети да играте фудбал, кошарку… толико, да престанете да читате књиге тако често, да будете мање заинтересовани за разне пројекте и природу коју волите да изучавате и да прекинете социјални живот са својим правим пријатељима. Млади који желе могу из прве руке да виде промене које су настале код неких њихових пријтеља, као резултат велике количине времена који су проводили испред екрана.
Развојна психологија је утврдила да је за здравље деце и младих потребна социјална интеракција, дружење, развој креативности, игра и везаност за стваран, природан свет. Нажалост, импресиван и завистан свет екрана кочи тај развојни процес.
Такође знамо да је деци потребан излаз односно спас када се осећају усамљено, отуђено, без смисла и када им је досадно. Из тог разлога, решење је често да помогнемо деци да се повежу са смисленим реалним светом и животом и искуствима које могу да имају, са реалним људским односима. Ангажовано дете које има квалитетне односе унутар породице које је повезано са њеним члановима, има мање шансе да ће да побегне у дигитални свет свет фантазије. Чак иако дете има феноменалну подршку, љубав квалитетан живот, оно може да упадне у Матрикс када се једном веже за хипнотички екран осети те ефекте зависности. После свега, једно од 10 особа имају предиспозицију да постане зависник.
На крају, уклони се таблет, рачунар, лап топ… али је опоравак борба узбрдо са много препрека и неуспеха током тог пута.
Научите да користите компјутер на здравији начин, и направите баланс у свом животу: Играјте поново у тиму и дружите се са неколико блиских пријатеља у школи. Контролишите себе и знајте да зависништво може лако да се догоди у моментима слабости. Изнесите компјутер из спаваће собе, избаците употребу било какве технологије током вечере.
Једноставно, живите!

Извор: Зелена учионица

Зашто је битно успостављати границе у васпитавању?

Праћењем ученика и родитеља видим да често и све више, изостаје постављање граница нормaлног и очекиваног понашања у датим ситуацијама.

До поласка у школу већина родитеља ради на томе, са  поласком детета у школу попусти у истрајности или често васпитавају по моделу „све је дозвољено- дете ће знати шта је најбоље за њега“. Одговорно тврдим, познајући физиологију мозга, да дете неће знати шта је најбоље за њега до своје 22. године девојчице, а 25. године дечаци. Зато је неопходно да се активно користи родитељско право постављања јасних граница прихватљивог и очекиваног понашања нарочито у време од 6. разреда основне школе до 4. разреда средње школе- када је у току „други велики ремонт мозга сваког тинејџера“ и када су поново сви обрасци понашања које смо поставили до поласка у школу на тесту и проби одрживости, сврсисходности и прилагођавања пракси. У мозгу тинејџера формирају се начини реаговања на критичне ситуације и то по систему „Утабаних стаза које се користе“, тако да родитељи морају знати да су они ти који каналишу које ће се „стазе“ користити  и понашања учврстити понављањем а које ће због неупотребе тј. дисциплиновања „зарасти у коров“ и самим тим бити напуштене (обрасци понашања који ће ишчезнути и неће се више користити).

Мозак тинејџера:

По физиологији мозга деце узраста од 12 до 18 година, јасно се уочава да он трпи велике промене, и када се томе дода хормонална компонента, која нимало не заостаје у интензитету у том периоду, добија се један „врео лонац који крчка“.  Све оно што је успостављено као образац понашања до тада, сада је поново на проби. Ту је и наследни фактор и научена понашања која су тинејџери понели „учењем по моделу“ од својих родитеља: шта треба, а шта не, као и јасно уочавање шта подразумева која улога у животу (мајка, ћерка, сестра, другарица, супруга, снаха, отац, син, брат, муж, …) Можете им помоћи да се снађу,  у том хаосу у њима, тако што ћете их подсећати и стално враћати на границе, формирати критеријуме нормалног понашања у одређеним животним ситуацијама, стрпљиво и константно колико год је то могуће, по потреби постављене границе померати, кориговати.  Не треба заборавити чињеницу да млади у том узрасту потпуно другачије обрађују информације од нас одраслих, да речи (страшно, одвратно, очајно…) за њих немају исто значење, иако по  интензитету и учесталости не заостају у употреби . Млади брзо спознају како да тачно притисну „неуралгичне тачке“ код родитеља, зато опрез и „не губите главу“. Потребно их је слушати а не прислушкивати или селективно слушати, потребно их је пратити а не уходити и пустити да раде на своју руку… Морате помоћи мозгу да се развије, реорганизује и уобличи. То није лак и краткотрајан посао, не дозвољава сезонски рад или годишњи одмор. То подразумева одговорно родитељство.

Хаос око тебе- хаос у теби

Један од јасних сигнала да је дошло до промена, на које треба да обратите пажњу јесте неред у соби у којој живе. То недвосмислено потврђује старо педагошко правило. Родитељска улога није да „патолошки“ слажу неред који заправо није њихов- што су радили до поласка у школу, али ни да дозволе тотални хаос јер ће се млада особа у потпуности изгубити у њему. Успоставите правила која се морају поштовати, просторне и временске границе  када је неред у питању и јасно означите делове који су у њиховој надлежности. Старајте се мирно и постојано да се успостављена правила поштују, кажите шта нећете толерисати и где сте свесно учинили уступке. Колико год да вам се чини да не воле правила и да им се опиру, јасно је да су им иста неопходна као „хлеб наш насушни“. Младима је потребно да знају да постоји ред у свету око њих који још нису спремни да у потпуности сагледају и доживе. Признајте им да се плашите и од чега,  када сте уплашени. Јасна правила која се поштују у породици, помажу у таквим тренуцима.

Ријалити су постали наша свакодневица и тужна истина. Апсолутно се не слажем са чињеницом да постоји и један разлог зашто уопште постоје. Тако су учестали, тако распрострањени по каналима и тако гледани. Они опстају будећи и негујући код људи карактеристике које нису оно чему треба да тежимо у васпитању. Јавним приказивањем истичу се она понашања која заправо треба избегавати, преобликовати, не потхрањивати. Омогућавање да се вири у туђе животе, посматрањем људи док спавају, облаче се, затим истицање и популарисање вулгарних и некултурних људи, слушање како се међусобно вређају, псују… драстично је померило у негативном правцу меру права на лични простор сваког човека, меру приватности  коју свако заслужује. На овај начин се померају границе прихватљивог, нормалног понашања. Све то нам се дешава сваког дана, ријалити мењају свест агресивно и суптилно у исто време,  флуидну свест младих људи. Формирање граница дозвољеног понашања када су ријалити у питању,  више не постоји у васпитању или је померено у запећак? Последице тога доживљавамо сви, родитељи, наставници, вршњаци, али и држава!

Када дођу на разговор после упућивања од стране одељењских старешина, дежурних наставника, родитеља или на мој позив, ученици који олако користе насиље најчешће одговарају „Ми се тако шалимо“. Да ли заиста не разумеју озбиљност својих поступака и степен штете коју наносе другима и колико повређују друге чинећи: псовање, пљување, лупање по леђима, етикетирање, сплеткарење, оговарање на друштвеним мрежама…(сетите се дела о критеријумима нормалног). Неки од набројаних насилних поступака припадају  првом, а неки другом нивоу насиља о томе више знају и наставници и ученици, али као да понајмање желе да знају они на које се то највише и односи, починиоци насиља. Процес образовања у реалном школству је некако раздвојен од процеса васпитавања. Улогу наставника виде као бригу о наставном градиву и ништа више.

Питам: Да ли се стварно тако шалите? Да ли школа данас васпитава и у којој мери?

Да ли ће млади заправо знати где су границе прихватљивог, а где су тачно места где се те границе прелазе? У великој мери зависи од нас одраслих који се налазимо око њих и утичемо на креирање истих. Зато родитељи и наставници не „дремајте“, не тражите изговоре… него радите свој посао одмах и сада јер се васпитавање не дешава само од себе а пуно тога данас ради против вас.

Размислите:  Шта је по вама нормално понашање? Да ли се Ви тако понашате, а Ваше дете, а Ваши ученици?

Педагошка истина: Боље и пола сата дневно квалитетно проведеног времена са дететом него по цели дан у испразном животарењу.

Извор: Дауншајер Џ. и Гру Н.; Тинејџери на длану; Лагуна; 2015. година

Реч педагога

Поштовани ученици, пратећи вас кроз образовање у школи у којој сам са вама, као ваш педагог уочила сам да поједини професори/наставници од вас захтевају да се о некој теми/ проблему изразите тако што ћете израдити семинарски рад. Прегледом ваших радова које доносите својим професорима/менторима уочила сам велику разноликост у приступу, концепцији, структури радова. Приликом реализације радионица са ученицима 3. и 4. разреда разговарала сам са ученицима како бих сазнала да ли заправо знају које целине треба да садржи сваки семинарски рад. Овај текст је намењен вама како бих вам помогла да се сретнете са мање непознаница на факултетима за које се припремате, али је такође добра смерница и наставницима који од вас траже да се упознате и опробате са техником писања семинарских радова.  Лично мислим да стављање ученика у позицију да активно прикупљају информације, обрађују их, доносе закључке које потом  излажу јесте исправан пут до практичнo применљивих знања.