Зашто је битно успостављати границе у васпитавању?

Праћењем ученика и родитеља видим да често и све више, изостаје постављање граница нормaлног и очекиваног понашања у датим ситуацијама.

До поласка у школу већина родитеља ради на томе, са  поласком детета у школу попусти у истрајности или често васпитавају по моделу „све је дозвољено- дете ће знати шта је најбоље за њега“. Одговорно тврдим, познајући физиологију мозга, да дете неће знати шта је најбоље за њега до своје 22. године девојчице, а 25. године дечаци. Зато је неопходно да се активно користи родитељско право постављања јасних граница прихватљивог и очекиваног понашања нарочито у време од 6. разреда основне школе до 4. разреда средње школе- када је у току „други велики ремонт мозга сваког тинејџера“ и када су поново сви обрасци понашања које смо поставили до поласка у школу на тесту и проби одрживости, сврсисходности и прилагођавања пракси. У мозгу тинејџера формирају се начини реаговања на критичне ситуације и то по систему „Утабаних стаза које се користе“, тако да родитељи морају знати да су они ти који каналишу које ће се „стазе“ користити  и понашања учврстити понављањем а које ће због неупотребе тј. дисциплиновања „зарасти у коров“ и самим тим бити напуштене (обрасци понашања који ће ишчезнути и неће се више користити).

Мозак тинејџера:

По физиологији мозга деце узраста од 12 до 18 година, јасно се уочава да он трпи велике промене, и када се томе дода хормонална компонента, која нимало не заостаје у интензитету у том периоду, добија се један „врео лонац који крчка“.  Све оно што је успостављено као образац понашања до тада, сада је поново на проби. Ту је и наследни фактор и научена понашања која су тинејџери понели „учењем по моделу“ од својих родитеља: шта треба, а шта не, као и јасно уочавање шта подразумева која улога у животу (мајка, ћерка, сестра, другарица, супруга, снаха, отац, син, брат, муж, …) Можете им помоћи да се снађу,  у том хаосу у њима, тако што ћете их подсећати и стално враћати на границе, формирати критеријуме нормалног понашања у одређеним животним ситуацијама, стрпљиво и константно колико год је то могуће, по потреби постављене границе померати, кориговати.  Не треба заборавити чињеницу да млади у том узрасту потпуно другачије обрађују информације од нас одраслих, да речи (страшно, одвратно, очајно…) за њих немају исто значење, иако по  интензитету и учесталости не заостају у употреби . Млади брзо спознају како да тачно притисну „неуралгичне тачке“ код родитеља, зато опрез и „не губите главу“. Потребно их је слушати а не прислушкивати или селективно слушати, потребно их је пратити а не уходити и пустити да раде на своју руку… Морате помоћи мозгу да се развије, реорганизује и уобличи. То није лак и краткотрајан посао, не дозвољава сезонски рад или годишњи одмор. То подразумева одговорно родитељство.

Хаос око тебе- хаос у теби

Један од јасних сигнала да је дошло до промена, на које треба да обратите пажњу јесте неред у соби у којој живе. То недвосмислено потврђује старо педагошко правило. Родитељска улога није да „патолошки“ слажу неред који заправо није њихов- што су радили до поласка у школу, али ни да дозволе тотални хаос јер ће се млада особа у потпуности изгубити у њему. Успоставите правила која се морају поштовати, просторне и временске границе  када је неред у питању и јасно означите делове који су у њиховој надлежности. Старајте се мирно и постојано да се успостављена правила поштују, кажите шта нећете толерисати и где сте свесно учинили уступке. Колико год да вам се чини да не воле правила и да им се опиру, јасно је да су им иста неопходна као „хлеб наш насушни“. Младима је потребно да знају да постоји ред у свету око њих који још нису спремни да у потпуности сагледају и доживе. Признајте им да се плашите и од чега,  када сте уплашени. Јасна правила која се поштују у породици, помажу у таквим тренуцима.

Ријалити су постали наша свакодневица и тужна истина. Апсолутно се не слажем са чињеницом да постоји и један разлог зашто уопште постоје. Тако су учестали, тако распрострањени по каналима и тако гледани. Они опстају будећи и негујући код људи карактеристике које нису оно чему треба да тежимо у васпитању. Јавним приказивањем истичу се она понашања која заправо треба избегавати, преобликовати, не потхрањивати. Омогућавање да се вири у туђе животе, посматрањем људи док спавају, облаче се, затим истицање и популарисање вулгарних и некултурних људи, слушање како се међусобно вређају, псују… драстично је померило у негативном правцу меру права на лични простор сваког човека, меру приватности  коју свако заслужује. На овај начин се померају границе прихватљивог, нормалног понашања. Све то нам се дешава сваког дана, ријалити мењају свест агресивно и суптилно у исто време,  флуидну свест младих људи. Формирање граница дозвољеног понашања када су ријалити у питању,  више не постоји у васпитању или је померено у запећак? Последице тога доживљавамо сви, родитељи, наставници, вршњаци, али и држава!

Када дођу на разговор после упућивања од стране одељењских старешина, дежурних наставника, родитеља или на мој позив, ученици који олако користе насиље најчешће одговарају „Ми се тако шалимо“. Да ли заиста не разумеју озбиљност својих поступака и степен штете коју наносе другима и колико повређују друге чинећи: псовање, пљување, лупање по леђима, етикетирање, сплеткарење, оговарање на друштвеним мрежама…(сетите се дела о критеријумима нормалног). Неки од набројаних насилних поступака припадају  првом, а неки другом нивоу насиља о томе више знају и наставници и ученици, али као да понајмање желе да знају они на које се то највише и односи, починиоци насиља. Процес образовања у реалном школству је некако раздвојен од процеса васпитавања. Улогу наставника виде као бригу о наставном градиву и ништа више.

Питам: Да ли се стварно тако шалите? Да ли школа данас васпитава и у којој мери?

Да ли ће млади заправо знати где су границе прихватљивог, а где су тачно места где се те границе прелазе? У великој мери зависи од нас одраслих који се налазимо око њих и утичемо на креирање истих. Зато родитељи и наставници не „дремајте“, не тражите изговоре… него радите свој посао одмах и сада јер се васпитавање не дешава само од себе а пуно тога данас ради против вас.

Размислите:  Шта је по вама нормално понашање? Да ли се Ви тако понашате, а Ваше дете, а Ваши ученици?

Педагошка истина: Боље и пола сата дневно квалитетно проведеног времена са дететом него по цели дан у испразном животарењу.

Извор: Дауншајер Џ. и Гру Н.; Тинејџери на длану; Лагуна; 2015. година

Волонтеризам је права ствар за средњошколце

Волонтери су активни и у нашој школи. То су младићи и девојке који несебично дају себе доприносећи општем добру а не очекујући ништа заузврат осим осећаја задовољства којим су испуњени и речима захвалности од стрне оних којима су помогли. Заиста сам поносна на волонтере из своје школе, јер их има доста, јер одлично разумеју основну поруку (помоћ другоме увек је изнад личних интереса волонтера), знају да морају бити професиналци (одговорни, марљиви, дисциплиновани…), желе да шире мрежу волонтера и афирмишу волонтеризам као и да едукују нове нарштаје (несебично преносе своје знање и умења).

Акције које моји волонтери осмишљавају и реализују обухватају све старосне групе и смењују се током читаве године. У Техничкој школи их има двадесетак, то су крајње добри људи, као и  ђаци. Њихова ведрина, оптимизам којим зраче, осмеси или потпуна озбиљност, када је испред њих организација сложене активности, посвећеност, довођење сваке започете активности до краја, међусобна подршка, ефикасност… су прелепе особине које красе њихове карактерне црте личности. Ове црте се развијају животом у одређеној заједници. Они  управо показују да живе исправно, да бригом о другима подижу сопствену вредност. Високо су сензитивни за потребе других у свом окружењу.  Активно их окупљају  активности Канцеларије за младе у Деспотовцу и у Црвеног крста Деспотовац.

Сматрам да се учешћем у волонтерским акцијама издвајају из једне летаргије и статичности, они не чекају „Да им се живот догоди“ они активно живе живот. Бивају максималнно ангажовани, преуморни, радосни, тужни…стичу нова искуства, забављају се, изражавају своја уверења, осећају се корисним, успешним… Врло су критични и самокритични. Спремни су да уче и стичу нова знања и вештине, одговорно се понашају према свом и туђем радном времену, поуздани су, спремни су и флексибилни у прихватању начина рада и неочекиваних ситуација, нових идеја, тимски раде и комуницирају са свима, делују као позитивни и охрабрујући примери, искрени су, спремно прихватају конструктивне коментаре и и траже подршку ако им је потребна.

Волонерство није спремање за живот, то је ЖИВОТ,  који не чека одабране, који се ствара и живи, који има овакве и онакве дане, периоде али они већ сада знају да је СВЕ у животу ствар угла гледања и избора које чиниш данас са собом.

Шта си ти одабрао за тебе?

Видиш ли избор или тражиш изговор?

У Мађарској је матура средњошколца условљена одређеним бројем сати друштвено корисног рада, и раније генерације су у нашем образовном систему имале сличну обавезу. Лично мислим да ни то није лоше, јер млади некада не желе да знају како би могли да конструктивно попуне своје слободно или радно време. Превише је постало често таворити у безнађу оправдавајући нерад, немар, запуштеност себе неким другим разлозима.   „Није моје да чистим двориште“; „Зашто имамо спремачице?“ Ја ове ГЛАСНО мислиоце питам: Да ли су заиста урадили све што је требало а шта је била њихова обавеза, па не могу да „Углаве“ у свој распоред акцију „Уредимо школско двориштте?“  Јесу ли баш тако савршени кави мисле да јесу? Често питају, траже мане у свему, а није да незнају, дубоко у себи заправо знају, како треба, јер ако ми не бринемо о школском дворишту, нашем граду, старијима, млађима, сиромашнима, унесрећенима… ко ће? Ми смо део њихових живота а они део наше свакодневице.

Све је то живот, наш живот који увелико тече, а шта си ти урадио/ла да буде још бољи?

Мисли познатих:

-Буди промена коју желиш видети у свету. (М. Ганди)

-Волонтерски рад се не плаћа, не зато што не вреди, него зато што је непроцењив.

-Ретко кад се укаже прилика за велика дела, али свет је пун прилика за учинити мала .(С. Коцх)

-Овде нисмо како бисмо из живота за себе извукли све што можемо, него како бисмо покушали усрећити друге. (В. Ослер)

-Када радите за друге нека то буде истим жаром као да је за вас саме. (Конфучије)

-Када дајете, не тражите ништа заузврат…Истина је да ће вам се давање вратити и то многоструко али није потребно да буде истим путем… (А. П.  Кезеле)

Како извести успешни јавни наступ

„Пола света се састоји од људи који имају шта да кажу а не могу, и друге половине  која нема ништа паметно да каже, али стално говори“ (Роберт Ли Фрос)

Првих 10-15 секунди су од пресудног значаја за успех јавног наступа. Први утисак аудиторијума је често одлучујући за то да ли ће слушаоци и гледаоци веровати оном ко говори. Јавни наступ треба да зрачи оптимизмом, срдачношћу, искреношћу, сигурношћу и самопоуздањем.

Публика стиче утисак о вама и вашем искуству на основу:

7% – Шта говорите

38%- Како то говорите

55% – Како изгледате док говорите

Свако наступање пред гледаоцима (публиком) од приредбе у вртићу (школи), преко полагања испита, до наступа пред многобројним аудиторијумом на јавним скуповима, конгресима… јесте јавни наступ.  Сматра се да ову „меку“ вештину треба да поседују све особе које желе успех у пословном свету.

Као и све вештине у животу и ова се може стећи вежбом. Приметила сам да ученици углавном „зазиру“ од јавних наступа, препуштају те активности „одабранима“ из одељења који су ништа друго у односу на њих, само чешће прихватали да буду изложени оваквим активностима. Јасно је да постоје савети о којима ћу писати у даљем тексту,  који воде успешним јавним наступима, али се заиста ова техника може успешно вежбати и навежбати ако сте мотивисани да је савладате. Свакако ће вашој несигурности допринети ако вас неко током излагања прекида, упада вам у реч, изражава неслагање или бурно реагује или сте у прошлости имали непријатно искуство на неком од ранијих јавних наступа. Природно је да се осећа блага нлагода. Ни највештији говорници нису потпуно равнодушни пред значајним јавним наступима.

Припрема је кључ успешног медијског наступа. Један од главних разлога лошег јавног наступа је управо слаба припрема.

Циљ и кључна порука су неминовни за ефектан јавни говор. Морате их одмах одредити и током целог излагања имати на уму циљ говора, како бисте ефикасно пренели поруку. Поруку треба обликовати тако да публика (слушаоци) могу лако да је упамте. Успешан јавни наступ је онај у коме је након његовог краја публика запамтила књучну поруку.

  1. Шта хоћу да кажем?
  2. Коме?
  3. На који начин?

Публика су ваши слушаоци, Неки вас слушају активно са циљем да разумеју поруку коју саопштавате, неки то раде пасивно, а неки су присутни из других разлога. Важно је да поред формулисања кључне поруке идентификујете публику. Ко су ти људи? Чиме се баве? Због чега су се окупили и зашто желе да вас чују? На који начин би ваша порука била најразумљивија за ту групу људи? Када одговорите на већину ових питања биће вам знатно лакше да уобличите мисао и јасније формулишетзе поруку коју желите да пренесете.

Избегавајте поштапалице (овај, онај, значи, мисли, ааа, …) Уместо поштапалице користите паузу у говору.

Нема ниједне довољно сложене ствари на свету која се не може објаснити на једноставан начин. Ако онај ко објашњава то не постиже два су разлога за то или незна материју коју објашњава довољно, или не жели то да уради из неког другог разлога. (у 30 секунди јавног наступа „спакује„ се око 75 речи!)

Немогуће је два пута одржати исти говор, иако су тема и садржај идентични.

Врсте говора:

  • Говор који треба да забави
  • Говор намењен да остави утисак и убеди публику
  • Говор који треба да покрене на акцију
  • Говор који информише публику
  • Говор који треба да едукује

Невербална комуникације је саставни део јавног наступа, то је такозвани „Говор тела“. У невербалну комуникацију убрајају се : контакт очима, израз лица, гестикулација, став тела, покрети… Све наведено веома утиче на формирање утиска о оном ко говори као и о ономе о чему та особа говори. Свако од нас се сећа неколицине говорника који су оставили позитиван или негативан утисак на нас само невербалном комуникациом (55% публике суди о говору на основу начина како изгледамо док говоримо)

Циљ јавног наступа је :

пренесе поруку, покрене на акцију, убеди публику, забави.

Док радите (јавни насуп) не мислите на критике, ако желите да победите трему.

Не покушавајте да импресионирате новцем и утицајем.

Размислите пре него што одговорите.

Други пут је касно за први утисак.

Реагујте професионално, а не лично.

Питање за наставнике: Да ли довољно често стављате ученике у позицију да јавно излажу своје мисли, ставове… па и наставно градиво.

Питањa за ученике: Колико често вас наставници стављају у позицију да образлажете, заступате одређено гледиште, свој став о некој теми, догађају, личности?  Да ли вас охрабрују, подржавају, усмеравају, изражавају неслагање, прекидају..?

Извори : БОШ

Како да напишете добар семинарски рад?

Семинарски рад је самостално дело студента/ученика у којем се под стручним вођством професора/ментора обрађује  тема која може бити задна или самостално одабрана. Рад који пишете не мора бити научно откриће, може бити примена одређене теорије или да буде резултат критичке анализе прочитаног текста/ова.

Циљ писања оваквог рада јесте заправо савладавање академског писања и излагања теме, са исправним навођењем извора које сте користили.

  1. Када одаберете или добијете одређену тему ваш професор/ментор би требало да вас упути на литературу коју ћете користитити, тачније коју ћете прочитати како бисте се што квалитетније информисали о теми.
  2. Када пронађете и ишчитате литературу правите „скицу“ рада- то је више прелиминарни садржај вашег будућег рада (наслови, поднаслови…) који носите професору на сагласност или евентуалне корекције структуре.
  3. Када професор да сугестије/одобри садржај/структуру наслова-целина, крећете са писањем,

Структура рада је следећа:

  • Насловна страна- је тачно одређене структуре
  • Садржај – нема редни број поглавља
  • Увод- може да има редни број поглавља и у њему објашњавате зашто се бавите одређеном темом и како намеравате да је истражите
  • Разрада ( целине и поднаслови, максимално 20 страница текста) –важно је да буду градирани смислено и по важности
  • Закључак- може да има редни број поглавља – у њему наводите до којих сте закључака дошли и дајете свој коментар закључака које сте извели
  • Прилози- обрасци упитника које сте користили, изводи докумената од значаја…
  • Литература (књиге, уџбеници, чланци, сајтови…)

Правила за писање су захтевнија целина. Могу изгледати у први мах као сувишно ситничарење али се недајте заварати. Желите ли да пишете семинарски или не? Избор је на Вама, као и за све у животу, желите ли да урадите започето или да тражите изговоре како започето небисте  урадили?

Када прочитате смернице изгледаће сложено, међутим ако радите поступно, што јесте једна од одлика озбиљног приступа раду, није превише тешко. Између осталог многи су ово прошли пре вас, што доказује да можете и ви. Када израдите свој први рад, осетићете задовољство постигнутим резултатом.

Извори: Банђур, В. (Mетодологија истраживања у образовно-васпитном раду- – практикум), УФ 2003.; http://uts.edu.rs/; Wikipedija; http://milepavlic.blogspot.rs/2013/04/kako-napisati-seminarski-rad.html

Прочитати прилоге:

  • За оне који храбро желе знањем да се пробијају кроз живот ево неких правила
  • Упутство и шаблон за матурски рад:

http://www.microsoft.co.yu/download/obrazovanje/pil/skole/obrasci/sablonzamaturskirad.

Да ли и у којој мери сматрате информације у тексту и прилозима корисним?

Sablon_za_maturski_rad

Uputstvo_za_maturski_rad

За оне који храбро желе знањем да се пробијају кроз живот ево неких смерница